Бездан – Сомбор: прича о априлском дану који се памти!

Понекад права авантура не почиње на води, већ дан раније – у тренуцима који најављују оно што долази. Наша веслачка тура Великим бачким каналом започела је управо тако, у Оџацима, код наших старих чланова.

Под сачем, уз добру храну, опуштену атмосферу и неизоставну партију пикада, провели смо вече онако како се и очекује од једне добре екипе – другарски, без журбе и са осећајем да нас сутра чека нешто посебно. У том мирном војвођанском амбијенту, где се разговори развијају полако као равница која се пружа у недоглед, било је јасно да ће и сутрашњи дан носити исту ту тишину и лепоту.

Следећег јутра све је било како треба. Без кашњења, тачно по договору, кренули смо из Сомбора ка Бездану. Аутобус пун добре енергије и разговора, а у пратњи и комби – наш мали, али поуздан логистички ослонац који нам много значи, јер смо захваљујући њему спремни за све сценарије.

ž 

   Пут кроз равницу већ је био увод у оно што нас чека – дуги правци, зелени појасеви дрвећа и онај препознатљиви мирис воде који се осети и пре него што је видиш.

На старту нас је чекало 13 дасака и један кајак са двочланом посадом – довољно да се осети заједништво, али и да свако има свој ритам. Полазак у 10 часова био је миран и сигуран. Канал нас је дочекао у свом препознатљивом, тихом ритму – вода тамна и мирна, обале обрасле густим зеленилом, понегде прошаране трском и сенкама старих стабала која се надвијају над површином.

Како смо одмицали, природа је полако откривала своје слојеве. Понекад би се у тишини чуло само весло које улази у воду, понекад звук птица скривених у крошњама, а понекад би све утихнуло, па би канал изгледао као огледало које одражава небо и дрвеће. Тај осећај изолованости и мира даје овом месту посебну чар – као да се налазиш далеко од свега, иако си на само неколико километара од града.

Прва станица био је Бачки Моноштор, место које и само носи дух воде и природе. Пауза је овде добила посебну ноту – уз звуке клавира који су се тихо разливали кроз простор, стварајући готово филмску атмосферу.

Док су неки одмарали у хладу, други су уживали у ужини, а сви смо, на свој начин, упијали тај тренутак. Четрдесет минута одмора прошло је брзо, али је оставило утисак као да смо направили мали предах у времену.

Наставак пута био је можда и најлепши део целе туре. Ветар у леђа дао је додатни замах, а канал је постао још мирнији, готово савршен за дуге, равномерне потезе веслом.

Сунце се лагано померало, светлост је играла по води, а сенке дрвећа стварале су природни ритам кретања. Тада долази онај осећај када све „кликне“ – када не размишљаш више о веслању, већ само пловиш кроз простор и време.

До Сомбора смо стигли са осмехом, као да смо тек кренули. Туру смо завршили око 17 часова у Kafe de Sol у Сомбору, у тренутку када је у току била изложба паса, што је целој причи дало додатну живост и леп контраст након мирне природе кроз коју смо прошли.

Уз пиће и разговор, утисци су се сабирали – свако је имао свој доживљај, али је осећај био заједнички.

Овакве туре не би биле могуће без људи који стоје иза њих. Посебну захвалност дугујемо Гордани, нашој учитељици из Сомбора, која је организовала повратак комбија и обезбедила да логистика функционише беспрекорно.

Хвала и Емилу Спектру на подршци и спонзорству, као и свим нашим члановима који су својом енергијом, одговорношћу и заједништвом учинили да ова тура протекне баш онако како треба.

На крају, остаје утисак да је ово било много више од једног веслања. Тринаест дасака, један кајак, један канал и безброј нијанси природе и тренутака који остају.

Ово није само спорт. Ово је начин живота.

Видимо се на води. 🌊