Јесење веслање каналом

Јесење авантуре имају посебну драж. Нема више летње безбрижности, нема топле воде која прашта грешке – све постаје мало озбиљније, а самим тим и лепше. У недељу, 9. новембра 2025. године, окупили смо се у Врбасу, одакле су нас два комбија одвезла до Малог Стапара, на место одакле смо наставили нашу причу Великим бачким каналом.

Ово веслање није било случајно одабрано. Управо смо овде претходни пут завршили туру, па је сада дошао ред да наставимо даље – овога пута у правцу Врбаса. Дан је био облачан, али без кише, што је за новембар већ само по себи добра вест.

Почетак који обећава… и одмах тестира

Хладноћа се осећала у ваздуху, а још више у води, па нам је од самог почетка било јасно да ово није дан за упадање у канал. Изабрали смо погодно место иза бране, надували даске и полако, један по један, улазили у воду.

Док су се остали припремали, одвеслао сам до бране да осмотрим ситуацију. Тамо ме је дочекао један нервозни пецарош који је био убеђен да му плашимо рибу. Није баш најбољи почетак, али смо већ навикли на такве сусрете.

Пљус! И акција почиње

Таман када смо се сви окупили и кренули, десио се тренутак који ће обележити почетак ове туре – пљус! Једна наша чланица осетила је сву хладноћу бачког канала у новембру. У покушају да спасе GoPro камеру, завршила је у води.

Брзо смо реаговали и помогли јој да се врати на даску, али камера је остала на дну. Видели смо је, знали где је, али нисмо могли да је дохватимо. Уз помоћ мештана и захваљујући спретности Петра Копуновића, који је уз помоћ грабљи успео да изведе прави мали подвиг, камера је коначно извучена. Изгубили смо више од сат времена, али смо добили причу коју ћемо памтити.

Мир који следи после хаоса

Након те мале драме, канал нам је коначно дозволио да уживамо. Веслање је текло мирно, готово медитативно. Канал благо вијуга, вода је тиха, а обале отварају простор за поглед.

Наилазимо на групе пецароша – неки нас поздрављају, неки негодују. Пролазимо поред Сивца и долазимо до ниског мостића испод кога смо морали да легнемо на даске како бисмо се провукли.

Канал који чува мир

Добра ствар је што је трска недавно посечена од стране „Војводина вода“, па је канал прегледан и отворен. Ниски мостови спречавају пролаз моторних чамаца и скутера, па овде влада потпуни мир.

С друге стране, мостови имају механизме за подизање због проласка баржи, што је права реткост. Резултат је веслање без буке, без таласа – само вода и ритам.

Екипа

Овога пута придружили су нам се и нови људи. Упознали смо Никиту и његову супругу, који су први пут веслали са нама.

Ту су били и Душанка, Меци, Тања, Ивана, Цецилија, Пераци, као и наша стандардна екипа – Слоба, Драган, Ђорђе, Петар и ја.

Ако смо некога изоставили – знајте да није намерно. На води смо сви део исте приче.

Према Црвенки

Након кратке паузе настављамо веслање. Пролазак поред шећеране најављује Црвенку као следећу тачку. Убрзо стижемо до моста код Црвенке – још једног подижућег моста који је тик изнад воде. Овде канал пролази кроз само место, што даје посебан утисак да се крећемо кроз нечију свакодневицу, али из потпуно другачије перспективе.

Стајемо на један док да се мало окрепимо и направимо кратку паузу. Овде се већ примећује да је вода у каналу нешто мутнија, али то нас не спречава да уживамо у наставку туре.

Дугачка права линија ка Кули

Настављамо даље према Кули. Овај део карактерише дугачак правац, са шумом са обе стране канала. Поред воде се протеже бициклистичко-пешачка стаза, па успут срећемо шетаче и бициклисте који нас поздрављају.

У овом делу јавља се и подводна трава која се качи за финове, што повремено успорава веслање и захтева додатну пажњу. Ипак, ритам не губимо.

Коначно стижемо до Куле. За део екипе овде је био крај веслања. Следи још једно провлачење испод моста, а затим један део нас одлучује да настави даље ка Врбасу. „Ма то је ту, пар километара“ – тако је бар звучало у том тренутку.

Одлука која није била баш лака

Иза Куле нас дочекује још један предиван, шумовит део канала. Драган, Ђорђе и Слоба одмах одмичу у јачем ритму. Ја остајем са Мелиндом и Душанком, покушавајући да их бодрим да наставе даље.

Убрзо схватамо да то „пар километара“ ипак није баш тако. Врбас је био скоро три пута даље него што смо мислили. Полако пада мрак. Срећом, време је тихо, без ветра, али канал постаје све тиши и озбиљнији.

Веслање у ноћ

Настављамо да весламо у мраку. У даљини се назиру светла Врбаса. Полако се очи навикавају на таму, а лампу чувамо за случај да баш затреба. Излазак на обалу нема смисла – налазимо се у делу без приступа, без пута, у потпуној тишини.

Остаје само канал и веслање.

После скоро два сата ноћног веслања, коначно стижемо на одредиште где нас остатак екипе чека. Исцрпљени, али пуни утисака. За већину нас ово је било прво право ноћно веслање.

Ризик и награда

Ризик је био у томе што је ово ипак био хладан новембар, а не летњи месец. Али добра страна је била – без комараца.

Када смо стигли, имао сам и мало среће – неко је приметио да фин плута поред. Нисам га добро затегнуо, а уз сву ону траву која се качила, могло је лако да се изгуби. Срећом, све се добро завршило.

Крај једне приче

Следи паковање дасака и повратак за Нови Сад. Уморни, али задовољни.

Било је то лепо дружење, али и последње веслање за SUP NS у 2025. години.

Сезона је завршена – али приче тек почињу.

СУП Блогер
Д.Б.