Писмо са регате: Када вода носи више од даске – прича о храбрости, нади и људскости

Постоје тренуци када спорт престаје да буде само физичка активност и прераста у покрет који мења животе. На петој СУП регати од Новог Сада до Београда имали смо част да међу нама весла и неко чија је снага много више од мишића – наш саборац Саболч Иванић, који живи са дијагнозом мултипле склерозе.

Његово писмо, које делимо у целости и уз његову дозволу, сведочи о томе колико заједништво, подршка и боравак у природи могу да оснаже дух и тело. Ово није само захвалница – ово је сведочанство. О томе да је могуће. Да се вреди усудити. И да су изазови ту да нас приближе људима, а не да нас одвоје од њих.

Нека вас Саболчова искрена и дирљива порука подсети колико је важна емпатија, и колико велика срца веслају међу нама.

Писмо учесника Саболча Иванића:

Драга Драгана и Дејане,

Укључио сам мали коментар уз ово хвала и повратне информације. Почео сам са

идејом да би ово могло бити потпуно јавно. Толико ми је дало и толико ми значи, стајаћу уз свако писмо сваког дана. Међутим, мислим да то може бити живо оружје. Оставићу вама шта да урадите са тим – да поставите или не – али добијате задњи прилог. То је оружје са две оштрице, јер је питање да ли хоће, могу ли да се снађу, ако нпр. многи/неколико учесника у сличном стању као ја добијају ветар из мог примера, који понекад захтевају више пажње, можда компромис – али не само од организатора, већ и од учесника.

Понедељак је ујутру, и моја прва помисао је била ~, након моје посебне јутарње кафе, када сам видео своју MSMBA мајицу у торби, срце ми је било преплављено емоцијама које су се неопажено нагомилале, уз позитивна искуства која сам стекао на СУП регати прошлог викенда.

За мене је то било много веће искуство него што сам могао да замислим, иако сам у то ушао без икаквих очекивања.

Никада нисам мислио да ћу искусити такве дубине толеранције, прихватања и провиђења. Окусо сам свет у коме нема препрека, само прилике; где нема саботаже, само несебична помоћ и добра воља; где вас подсећају да су изазови и потешкоће које проистичу из МС само мањи детаљ који можете да превазиђете. Док пишем ове редове, мислим и на учеснике и на организаторе.

Био је то само шлаг на торти — док проживљавам све ове емоције у срцу — тура по Дунаву, на води, на сунцу, окружена дивном природом, са предивно организованим програмима, редовним паузама, професионалним спасиоцима на води и пратњом који су гарантовали сигурност и предвиђање, плутајуће острво, његово друштво, друштво и несебична блиставост. Љубазни, гостољубиви домаћини, који су заиста зачинили моје искуство. Свака част организаторима, Драгану и Дејану, који су урадили одличан посао. Хвала вам што сте пре око годину и по посадили семе које је прерасло у дивно искуство и дало ми нове прилике и циљеве.

С поносом могу да кажем да ИМАМ ВЕЛИКУ СРЕЋУ, не само због ваше професионалне стручности и помоћи у мом здрављу, већ и због ваше препоруке овог изазова, који је побољшао моје психичко благостање. :)

ХВАЛА ВАМ!

Зато што сам изашао из своје сиве свакодневице, зато што сам могао да развијем сопствена ограничења и вештине решавања проблема, и што је најважније, зато што сам успео да завршим још један вредан корак у својим поглављима под називом „Ништа није немогуће“.

Саболч Иванић

један пацијент са МС