Пета СУП регата од Новог Сада до Београда: Три дана, три реке, једно срце

    У организацији спортског удружења СУП НС 1255, овог јуна је успешно одржана пета по реду СУП регата, која је још једном повезала људе, градове и идеје – веслајући уз реку која не познаје границе. 

Од 13. до 15. јуна 2025., веслали смо од Новог Сада до Београда, славећи љубав према природи, заједништву и спорту. И ове године регата је показала да није само спортски догађај – већ покрет. На овогодишњој регати окупило се 50 веслача из Србије, Мађарске, Румуније, Северне Македоније и Шкотске. Било је то право међународно веслачко окупљање, где су се језици мешали, али језик тела, смеха и весла био је универзалан.

    Долазак је заказан за петак, 13. јун, на познату новосадску плажу Штранд, где су учеснике дочекали волонтери и организатори на штанду постављеном поред омиљеног Бриџ бара. Већ првим поподневним сатима штанд је врвео од познатих лица, али и нових заљубљеника у СУП веслање.Сви учесници су добили спонзорске пакете са препознатљивом мајицом регате и чутурицом – симболима припадности и подсетницима на незаборавне тренутке који следе. Уз опуштено ћаскање, неки су се одлучили да испробају баланс даску и слеклајн, које су, уз много смеха и падова, постале центар забаве. Посебно треба истаћи радионицу Копуновић, која је за ову прилику израдила јединствену баланс даску – праву атракцију овогодишњег окупљања.

  Програм је настављен едукативно и емпатично – уз радионицу посвећену особама које живе са мултипла склерозом (МС). „МС инклузија и СУП веслање“ окупила је многе који су желели да сазнају више о изазовима са којима се суочавају људи с овом дијагнозом. Захваљујући Цецилији и предавачима из Мађарске који се баве подршком особама са МС, учесници су могли да искусе специјалне реквизите који симулирају моторику, координацију и осећаје које МС изазива. Било је то поучно искуство које је многима променило перспективу – како о МС, тако и о инклузији у спорту.

  Након кратке паузе, уследило је предавање Александре Патенковић, научне истраживачице и активисткиње из удружења Еко Белегиш. У свом излагању говорила је о пластичном отпаду и микропластици у нашим рекама, нарочито у Дунаву, као и о њиховом све озбиљнијем утицају на здравље људи. Њена прича није оставила никог равнодушним – од сићушних честица које не видимо, до великих последица које осећамо. Александра је својим примером показала да наука и активизам морају ићи руку под руку.

   За разлику од претходних година када су прве вечери регате биле резервисане за гласну музику и ДЈ наступе, ове године атмосфера је била опуштенија и свесно смирена. Уз лагано пиће у Бриџ бару, у сенци Моста слободе, учесници су се припремали за изазов који их је чекао наредног дана – преко 90 километара веслања Дунавом. Неки су се, након вечерњег дружења, упутили у изнајмљене смештаје, док су љубитељи природе и ове године уживали у камповању. Камп зона на Штранду, са својим меканим травнатим површинама, пружила је савршено место за постављање шатора, миран сан и буђење уз шум реке.

Дунав нас зове – први дан веслања на петој СУП регати

    Јутро на Штранду почело је тихо и нежно, као што и доликује речним путницима. Неки шатори су се већ полако паковали, док се из других још чуло тихо хркање и протезање поспaних веслача. Прве кафе су се испијале на дрвеним клупама Бриџ бара, док се мирис јутарње траве мешао са благим дунавским поветарцем. Био је то савршен тренутак да се удахне пуним плућима и припреми дух за дан пун изазова.

    Као изненађење за све кампере, организатори су припремили сендвиче за доручак на плажи, што је додатно подигло расположење и дало неопходну енергију

за почетак веслачког дана. Недуго затим, уследила је јутарња сесија истезања и јоге, коју је водила инструкторка Ивана Шумановић. На меканом зеленом тепиху тик уз песковиту обалу, уз звуке реке и птичји цвркут, практиковали смо Поздрав сунцу и Дунаву – ритуал који је умирио ум, истезао тело и још више нас зближио. Убрзо потом, почеле су завршне припреме за полазак. Веслачи су проверавали опрему, даскама је додавана последња кап ваздуха, а новинарске екипе су вредно радиле – снимале, постављале питања и бележиле сваки детаљ атмосфере. Речна полиција је стигла да нас испрати из Новог Сада, осигуравајући безбедно испловљавање ка Официрској плажи.

    У 10:00 часова, уз гласно одбројавање, камп флотила је завеслала низ Дунав. Низак водостај је захтевао додатни опрез, али веслачи су са лакоћом клизили испод Моста слободе, затим поред импресивне Петроварадинске тврђаве, па под Мостом Дуга и коначно Жежељевим мостом. По изласку из града, стигли смо на Официрску плажу, где је озваничен старт пете СУП регате.

   На Официрској плажи су се прикључили и они који су регистрацију обавили тог јутра. Уз музику из оближњег бара и промотере енергетског пића, сви су добили додатни подстицај. Спасиоци су одржали последње безбедносне инструкције, а затим је уследио званични старт регате. Веслали смо уз осмехе, добацивања и благе таласе, пазећи на паркиране барже и стубове новог Петроварадинског моста у изградњи. Радници из Кине су нам махали док смо пролазили, а ми њима узвраћали осмехом и подигнутим веслима.

    Прва дужа пауза уследила је код Карловачке аде, острвца сакривеног међу другим пешчаним драгуљима Дунава. Ту смо се окупили за купање, сунчање и слушање музике. Сремске Карловце смо посматрали из далека – лепота пејзажа и добра атмосфера учинили су да километри клизе испод дасака без напора. Стигли смо до Чортановачке плаже, наспрам које се простире прелеп пешчани спруд – савршен за фотографије, кратки предах и затеzање мишића. Један веслач који нас је сустигао са закашњењем успешно је, уз помоћ спасиоца, прешао на нашу страну и придружио се групи. Веслањем смо се приближавали Бешчанском мосту, чија величина је расла како смо му прилазили. Пролазак испод његових дуплих лукова био је један од оних тренутака које памтите цео живот. Ковитлаци воде око стубова чинили су да даске играју као на врелом уљу, али сви су прошли безбедно.

    Са леве стране указала се Крчединска ада, а са десне – скривени спруд од сивог песка, који је изгледао као да је исечен из неке далеке пустиње. Ту смо направили дужу паузу за ручак, кафу и заслужени одмор. Неки су уживали у сендвичима из ранца, док су други вадили енергетске штапиће и слаткише. Дамјан је искористио прилику да одржи презентацију СУП трке на Охриду, инспирацију за многе да му се придруже већ овог лета.

    Након паузе, веслање се наставило – овог пута у мањим групама које су се спонтано формирале. Спасиоци су и даље надгледали групу, нарочито код мимоилажења са бродовима. Музика са катамарана, који је пратио део учесника, уносила је додатну радост. Ускоро смо угледали Стару марину у Сланкамену, али пре уласка у њу морали смо савладати још један изазов – плитки шкор који је вребао испод површине. Искуство је превладало – сви су прошли без оштећења дасака, уз осмех олакшања.

    У марини Сланкамен дочекала нас је хладна лимундада, пиво, освежавајући туш и касни ручак. На ливади поред марине подигнут је камп – шатор за шатором, док су даске, наслоњене на дрвеће, одмарале једнако као и њихови власници. Вече је донело различите изборе: неко је отишао на журку на катамарану, неко је уз чашу вина и поглед на реку ћаскао у бару, док су најмирнији уживали у логорској ватри, уз тихе разговоре и звуке акустичне гитаре са преносног звучника. Иако је било лето, ватра је горела – не због топлоте, већ као штит против комараца и светионик вечерњег дружења. Око поноћи, камп је утонуо у тишину. Веслачи су већ сањали таласе и пешчане спрудове, док су мишићи ушли у заслужени одмор.

Београд нас чека – други дан веслања на петој СУП регати

    Недеља у кампу почиње тише него претходних јутара. Нема журбе, нема панике. Само благи шапат Дунава који милује обалу, понеки цвркут птица скривених међу гранама и дубоко, продужено дисање оних који се још увек не буде, већ се полако преврћу у врећама за спавање. Сунчеви зраци стидљиво промаљају између шатора, увлаче се кроз затвараче и полако милују лица – као да желе да кажу: „Време је.“

    Устајемо са тог зеленог тепиха поред воде, где је свако јутро нова разгледница. Доручак и кафа поред реке нису само оброк – то је ритуал, тренутак у коме се враћамо себи. Поред својих дасака, са погледом на реку, сабирамо утиске, растежемо мишиће и припремамо се за последњи, финални дан наше тродневне пловидбе. Веслачи се полако спуштају у воду, даске клизе и формира се позната колона. Спасиоци воде рачуна да нико не заостаје, да сви остану близу. Након кратког веслања, долазимо до места које носи готово митски статус – спој Дунава и Тисе. Две моћне реке, које свака за себе имају своју историју, боју, дубину и карактер, овде се спајају у једну. То место нас увек задржи – не само телом, већ и душом. Традиционално купање на овом месту није само освежавање, већ и тиха молитва природи, знак поштовања сили воде. Вода је ту дубља, хладнија, гушћа – као да и она зна да је ово место важно.

    Након купања, следи најдужи део веслања. Правaц који траје више од сат времена, без пристајања, без паузе. Ту се не прича много. Весла зарањају и израњају у тишини. У даљини се чује мотор пратећег чамца, повремено неко добаци шалу, али све је сведено, контемплативно. Весламо не само телом, већ и мислима. С времена на време, приближимо се једни другима, допунимо залихе воде, наслонимо даске. И то кратко ћутање поред другог веслача, то заједништво на води, има више значења од десет реченица. Ту се рађа права снага регате – у подршци, присутности, тишини.

    Након Белегиша, наилазимо на пешчани спруд, благо златан на сунцу. Пауза. Сви лежемо на даске, неко прави сенку пешкиром, неко скида прслук и урања стопала у воду. А онда долази тренутак који нико не очекује – час веслања. Ненад Миковић, као да је чекао овај тренутак, излази на песак са осмехом и зрачењем које подиже свакога. Показује, објашњава, исправља покрете, а ми га слушамо као деца у школи. У његовим речима је страст, у његовом покрету знање. Коментари лете са свих страна: „Где вам је био Ненад све ове године?“ Смех, ентузијазам, учење и заједништво. Као да нас је инспирисао, договарамо прву СУП трку у историји наше регате. Кратко организовање, али ентузијазам гори. Мушка и женска трка, са професионалцима као судијама. Миковић, његов брат и брачни пар Фелдеши – наши неуморни помагачи – организују све с лакоћом.

  

 Трка је више од такмичења. То је прославa духа регате – убрзано веслање, граја, подстицаји са стране, аплаузи. Победе се славе, али се још више слави храброст сваког учесника. Јер овде нико не губи. Сви смо део нечег већег. Након трке, још мало веслања и пристајемо код „Пустолова“. Дуга пауза, ручак, хладовина. Људи се освежавају, леже на даске, размењују грицкалице и приче. Дамјан користи прилику да нас позове на СУП трку на Охриду. Његова енергија је заразна. Многи већ тада одлучују да ће ићи. Весламо даље. Сунце је сада високо, али ветар помаже. Пупинов мост делује као да бежи од нас, као да не жели да му приђемо. Из перспективе веслача, тај мост је планина. Стубови се уздижу као светлионици. И коначно, кад му приђемо, осећамо се као да пролазимо кроз капију. А иза ње – Београд.

    У даљини се назиру контуре зграда, град који се уздиже изнад реке. У том тренутку, многи ћуте. Неки веслају спорије. Није само умор – то је поштовање. Трећи дан регате тече ка свом врхунцу, а ми, иако већ помало уморни, не успоравамо. Као да нас сама река носи. Уз чешће паузе и природно груписање, клизимо низводно поред Земуна – града који са воде делује као тиха позорница историје. Ту су барже, кровови, торањ Гардош који посматра сваки наш завеслај, али и људи на обали који знатижељно машу и фотографишу. Сви знају – СУП регата пролази.

    Ове године, први пут весламо поред Ратног острва – дивље, тајанствене зелене масе која се скрива између ушћа и градске вреве. Раније смо регату завршавали код Хотела Југославија, тамо где се руке пружају за последњи завеслај код сплава „Даска и весло“. Али нове околности доносе нову руту.И добро је да је тако – јер пред нама се сада отвара призор који одузима дах. Калемегданска тврђава, уздигнута изнад савског амфитеатра, светли златно под зрацима заласка  сунца. Испод ње, реке се љубе – Дунав и Сава, вечити загрљај који се сада чини као да нас поздравља, захваљује и благосиља. Ушће није само географска тачка – то је емоционална капија, крај и почетак у једном. У даљини, музика – ритмови и басови постају све јачи. Звонки смех, граја, жамор. Приближавамо се Културном центру Силоси, где се завршава наша пловидба – али не и прича. На води смо и даље, али адреналин расте. Весламо уз пратњу речне полиције и спасилачке службе „Вир Панчево“, чврсто одлучни да безбедно приведемо регату крају.

    На обали – све је спремно: пулт са водом, воћем и грицкалицама, бина са заставама, мегафон, „одбор за дочек“, док у позадини већ траје рођенданска прослава Силоса. Нико од присутних још не зна шта ће се управо догодити пред њиховим очима. А онда, из далека – силуете на води. Веслачи, даске, завеслаји у ритму заласка сунца – перформанс природе и људи. Сцена је готово филмска, као да су Кустурица и Тарантино удружили снаге.

    

Сунце тоне иза града, небо је обојено у наранџасте и златне тонове. Вода сија. И баш тада, чују се први повици, аплаузи са обале. Публика се приближава ивици платоа, гледа не верујући. Људи питају:

– „Да ли су ови стварно дошли из Новог Сада веслајући три дана?“

– Да, јесмо. И не само то – уживали смо у сваком километру.

Мегафон у руци организатора објављује долазак веслача. Глас подршке, захвале и узбуђења. На обали – смех, изненађење, дивљење. На води – осмеси, олакшање, понос. Један по један, веслачи се искрцавају, помажу једни другима да изнесу даске на плато. Уморни, али усправни, чврсто стоје на тлу, јер знају – завршили су нешто велико. Организатори и чланови СУП НС 1255 излазе на бину. Проглашавају регату званично завршеном. Следи здравица, затим експлозија – прскање шампањца, смех, загрљаји, пљесак.

У следећем тренутку – групна фотографија. Десетине људи на слици, али осећај као да смо једно. Није важно ко је први стигао, ко је најбрже веслао – сви смо победници једне идеје, једног тока, једног духа. У знак захвалности, мајица регате са потписима учесника уручена је домаћинима из Силоса. ДЈ преузима контролу – Уна Николић подиже атмосферу, басови треште, иако су ноге уморне, неки веслачи плешу – не да победе умор, већ да прославе ово искуство. Полако, креће паковање. Неки одлазе према организованом превозу за Нови Сад. 

На последњој тачки пута – још један опроштај, последњи загрљаји, размена бројева, договори за следећу регату. Пета СУП регата је завршена. Али оно што остаје – не завршава се. У сећањима, у мишићима, у погледима, у води. Јер док реке спајају градове – ми спајамо људе. До следећег сусрета, драги веслачи. 🌊

Д.Б.

Галерија слика