Моја авантура кроз Ђердап 2025, Синиша Штетин
приче из давнина. Како је Чика Јова Змај то рекао: „...премишљô је увек радо о причама старих бака, о четама вилењака...“ Било да смо их конзумирали као слушаоци или читаоци, одувек су били покретач, чудесни извор идеја које терају на акцију. Будући да сам одрастао и живим у граду на обали Дунава, чуо сам свакаквих прича везаних за ову моћну воду. Од оних утемељених на стварним догађајима, преко надограђених верзија истине, до оних из домена Веровали или не? (или како волим да се нашалим, Не веровали или да?) које превазилазе чак и границе фикције. Набројаћу само неке које су ме одмалена интригирале и навеле на авантуру коју ћу у наредним редовима покушати да поделим са вама, драгим читаоцима. Чули сте да се у не тако давна времена, у одређено доба године, дешавало да људи улове невероватне комаде који су кренули узводно да се мресте. О тунелима испод Дунава који повезују бачку и сремску обалу. О чудовишту, дунавској немани, потомку наказних звери из колекције Марије Терезије које је гајила у катакомбама Петроварадинске тврђаве. Сигурно сте чули и о бројним витешким подвизима везаним за градове-утврђења на неприступачним стенама дуж десне обале. О вилама које се на ушћима мањих токова у ноћима обасјаним месечином хватају у коло и играју тик уз површину воде а да је не заталасају, или о вилењацима који се могу срести када су јутра обавијена мистичним маглама. О речним сиренама. О дунавским пиратима. О кријумчарима и шверцерима. О пирамидама. О колевци европске цивилизације из периода мезолита и неолита. О старом војном римском путу, о освајачким походима. О отпору краља Децебала. О Трајану, табли и мосту. О узаврелим брзацима, о прузи за извлачење бродова, о балон-станицама, о потопљеним насељима и потопљеној немачкој флоти. О мистериозној пећини, дому једне од најбројнијих популација шишмиша у Европи. О Гвозденој капији, о Казанима. О белим лађама. О инжењерском подвигу – изградњи бране са хидроелектраном, о гигантским сомовима...
Све ове приче слушам од детињства и провео сам сате у сањарењима, маштању, замишљању, размишљању, проучавању... Кључни моменат се десио пре пар година током двочасовног крстарења Ђердапом, када сам очаран пределима решио да ћу себи приуштити ужитак у овим лепотама у сопственој режији. Тада још нисам имао представу на који начин, али ни у најлуђим сновима нисам помишљао да ћу то урадити кајаком, у друштву неколико другара ентузијаста на СУП даскама!
Цела идеја се родила на прошлогодишњем дводневном спусту од Богојева до Новог Сада са спавањем у шаторима код Бачког Новог Села. Како је екипа била малобројна, а времена је било напретек, у необавезном разговору сам изнео своју амбицију о спусту до Прахова. Испоставило се да нисам једини, а да неки о томе сањају више од 40 година. И тако је почело планирање.
План пута је био следећи: у среду, 30. априла, припремају се пловила (три СУП даске и кајак) залихе и најнеопходније ствари, ноћи се у викендици на месту поласка. 1. мај Дубовац – Голубац. 2. мај Голубац – Доњи Милановац. 3. мај Доњи Милановац – Текија. 4. мај Текија – ХЕ Ђердап 1, туристички обилазак преводнице и хидроелектране. Повратак у Нови Сад.
Кренули смо раном зором пуни ентузијазма, остављајући бриге и послове далеко за собом. Од занимљивости истакао бих Рамску тврђаву, ушће реке Нере коме нисмо прилазили да бисмо избегли потенцијалне непријатности са чуварима шенген-зоне с румунске стране. Наспрам Базјаша, градића на румунској страни, налази се тзв. Винд сурф спот, место популарно међу виндсурферима и кајтерима, којих нажалост није било. Није их било ни нешто низводније код Затоња где се налази иста оваква тачка. После пар сати веслања и паузе на Сребрном језеру, наставили смо ка Великом Градишту. Ветар у леђа нам је стварао мање потешкоће, али нас то није спречило да се забавимо и помоћу заставе импровизујемо једро, настављајући ка циљу уз помоћ снаге ветра.
Испред Рамске тврђаве и једрење
Када смо изашли на правац (око 12 километара) ка Голупцу чинило нам се да смо близу и да ћемо ускоро бити на одредишту. Међутим, ветар се побринуо да искусимо чари његове снаге и таласа. Тај моменат визуелног контакта с циљем који се назире је занимљив феномен. Рекао бих нешто као временска фатаморгана. И поред тога што нам се чинило да је Голубац врло близу, у стварности нас је чекало 120 минута веслања, и то без урачунатог отежавајућег фактора. У питању је отприлике седми сат веслања. Ветар поред мириса кише доноси и таласе који црпе снагу брже него што бонжита, бадеми и урме могу да је поврате, а посебну драж дају муње и грмљавина у даљини који се приближавају. Веома напоран и узбудљив завршетак првог дана авантуре који се провукао без кише. Пошто смо пристали, намерили смо се да подржимо локалне угосетиљске објекте препуштајући се заслуженим гастрономским угођајима; ветар се смирио, а доживљај је био као на мору.
У Голупцу после првог дана веслања и Голубачки град у позадини
Од атрактивнијих делова најдуже туре ове авантуре (око 55 км) издвојио бих Голубачки град, Лепенски вир и трапезасту стену Трескавац с румунске стране, за коју легенда каже да иза ње, одређеног дана у години, Сунце излази два пута. (Нисам сигуран да ли је реч о равнодневици, дугодневици или неком трећем датуму, али ми легенда свакако звучи веома занимљиво). Прогноза за сутрадан је предвиђала неповољан ветар. Нажалост, оманула је. Био је неповољан и веома јак. То нас није обесхрабрило. Кренули смо с ушушканог пристана, а са (како смо касније чули) нежнијом страном суровог лица Дунава сусрели смо се на пола пута до Голубачке тврђаве. Изложени чеоно-бочним налетима ветра с леве стране, били смо приморани да кренемо ка обали и покушамо да весламо уз њу. Таласи су бивали све већи и већи док нису почели да се преливају, немилосрдно нас квасећи док су се разбијали о наша пловила. Срећом, квалитетна опрема нас је заштитила од непријатне хладноће, коју у тим моментима нисам претерано ни осећао због повишених доза адреналина у крвотоку. Натоварени кабасти кајак предвиђен за тандем је са сваким завеслајем видно заостајао у односу на лагане даске, чији су се веслачи такође борили са ветром. Доносим тешку, али једину исправну одлуку да ради личне, али и безбедности групе, одустанем од етапе до Доњег Милановца. Исто су ми предложили и другари кад смо се сабрали у подножју тврђаве. Пошто су ми помогли да изађем на чврсто тле, пожелео сам им срећу и да ветар што пре умине. Одустајање од веслања друге етапе уопште није значило крај авантурама и изазовима за тај дан. Напротив, требало је смислити како транспотровати кајак. Док сам покушавао да огранизујем транспорт до наредног преноћишта, а уједно и почетне тачке треће етапе, у мени је била права бура идеја, планова, емоција, импровизација... Пошто сам чврсто веровао у позитивно разрешење ситуације у којој сам се нашао, нисам се бринуо. Суочени са несвакидашњом ситуацијом, у проналaжење решења се укључују и запослени у тврђави и овом приликом им свима захваљујем. Ишчекујући позив који ће потврдити позитивни исход, успео сам да више пута детаљно обиђем тврђаву.
То сам учинио прво са Ђорђем, аутором сајта удружења, и његовом породицом, а нешто касније и са менаџером удружења Дејаном и његовом породицом. Обојица су имали план да се прикључе трећој етапи авантуре. У међувремену сам срео и неколико старих познаника, који су захваљујући друштвеним мрежама сазнали за наш подвиг и са њима сам разменио неколико срдачних речи. Дан је одмицао. Ветар се није стишавао. Решење за транспорт се није назирало... Дејан и Ђорђе су несебично жртвовали део времена које су планирали да проведу с породицама да би се нашли пријатељима. Ђорђе је екипу на даскама (Драган, Јеврем и Ђорђе Г.) опскрбио водом и „залогајима“ и олакшао им даске преузевши пртљаг, а Дејан се ангажовао око кајака. После низа препрека, изазова, комичних и мање комичних ситуација, акцију смо успешно извели и као по договору, у сам смирај дана, сви смо се сабрали на договореном месту. Видно исцрпљени разменили смо информације и искуства за вечером. Сазнали смо да је ветар стао тек око 15.30 и да је требало непрекидно веслати 13 и по сати. (Надам се да ће и Драган, Јеврем и Ђорђе своја искуства пренети у писаном облику). Прави подвиг и тест крајњих граница издржљивости. Свака ЧАСТ, момци!
После раног доручка код домаћина поздрављамо се и као најспорији крећем први, док се остали сабирају пошто нисмо сви били у истом смештају. За разлику од претходног дана, када је Дунав наговестио какав уме да буде, можемо да будемо захвални што нам је углавном пружио ону лепшу страну. Док наизменично веслам кроз измаглицу и маглу ка Гвозденој капији, у апсолутном миру и тишини, повремено се задесим обасјан зраком сунца који се пробија кроз облаке. Осећај као у неком нестварном позоришту. Истовремено све... и запањујуће, и чаробно, и прелепо, и страшно, и сабласно, а нарочито док се сунчеви зраци кроз маглу, обасјавајући бове у даљини (које означавују пловни пут), поигравају са перцепцијом и здравим разумом. Невероватан и неописив доживљај. У неком моменту разилази се магла. Као огледало мирна површина воде, тек олистало дрвеће и нежни цвркут птица умирују све рецепторе и оживљавају сећање на исконску повезаност човека са природом. Моментално узимам телефон и више пута у низу покушавам да документујем ове тренутке блаженства, али безуспешно. Скромни сензор камере уз сву софтверску манипулацију није дорастао оваквим задацима. Док полако веслам ка Капији, примећујем жедне пчеле које полећу са мирне површине воде, вероватно носећи воду у кошницу. Неколико баксузних које су пробиле површински напон успевам да уочим захваљујући мрешкању воде и извлачим их на чамац, одакле оне полећу после свега пар минута одмора и сушења. Са сваким завеслајем осећај дубоке смирености полако уступа место узбуђењу које ме обузима, јер се ближим остварењу једне од животних жеља: проласку кроз Гвоздену капију, Казан и све оне атракције ђердапске клисуре које имамо прилику да видимо у промотивним материјалима и видеима. Како се ближим Капији и вода је све узбурканија. Ако сте помислили да је узрок томе Казан и најужи део Дунава – преварили сте се. Таласе стварају туристички глисери који ту праве окрет и враћају се свом матичном пристану како би преузели нову туру знатижељних туриста. Мала ширина Дунава и стене од којих се таласи одбијају додатно погоршавају ситуацију, али су ипак безазлени у односу на оне од претходног дана на голубачкој ширини. Непосредно по уласку у Казан, са Румунске стране налази се пећина. Срећом, глисери због стена могу да дођу само до њеног почетка, у коју после 20-ак метара може да се закорачи, а према речима локалних водича залази у подземље румунске територије око 1500 метара. Будући да је Сунце у том моменту већ добро угрејало, боравак у пећини је послужио као пријатно расхлађење, а како тура није спелеолошка већ веслачка, уграбивши повољан тренутак између два глисера напуштам пећину. На нашој страни уочавам мали пристан, на коме намеравам да направим паузу, протегнем ноге, растеретим леђа и окрепим се. У међувремену пристиже и остатак екипе и даље настављамо веслајући у групи. После пећине је локалитет где је краљ Децебал одабрао пут у вечност, ускративши непријатељу то задовољство да га живог зароби. За нама остаје најужи део Дунава од само 186 метара. (Вероватно се питате за дубину. Е, па она није битна све док смо на површини 😊).
На прагу остварења животне жеље
Балон станица
И проширење код града Дубове. На улазу у Мали казан поздравља нас спуштена кугла на балон-кули. Успомена на времена пре изградње бране која је служила за регулацију водног саобраћаја, неопходну због немогућности да се два брода мимоиђу у Казану. Ускоро поздрављамо лик краља Децебала исклесаног у стени. Фотографишемо се и настављамо даље ка Трајановој табли. Узбуђење због обиласка свих поменутих знаменитости из једног необичног и несвакидашњег угла није јењавало, а додатну драж и изазов су представљали таласи које су за собом остављали глисери. После Трајанове табле увезујемо даске и кајак и правимо паузу за ручак. Ако ме неко пита, да, ово је био најнеобичнији ручак на најнеобичнијем месту у мом животу. На менију су се нашли сендвичи, хлеб и паштете, неколико конзерви, свеже, коштуњаво и сушено воће, кафа и сокови из лименке... па још хладни. Све се делило. Што се тиче еколошке стране, будите безбрижни. У Дунав нисмо ни једну мрвицу бацили, чак смо покупили неколико флаша и лименки. Како смо се ближили одредишту, Дунав је опет имао ширину која је била у стању да умири већину таласа глисера који су све ређе саобраћали. Група се на овој ширини по договору раздваја, остављајућу сваком појединцу да се осами и на миру сумира најузбудљивији и најсадржајнији део туре. По искрцавању и смештању одлазимо на заједничку вечеру, где нам се прикључује Вукашин Радић, председник кајакашког клуба Текија. Иако смо били пуних стомака и уморних мишића, занимљиве приче нашег домаћина су нам толико држале пажњу, да смо на умор и поспаност потпуно заборавили. Пошто смо разменили искуства, идеје и планове за будућа дешавања на води, дефинисали смо план и сатницу сутрашње посете преводници и ХЕ у Вукашиновој организацији.
Како је веслање последњег дана авантуре било више ревијалног карактера, почастили смо се са додатних сат времена сна. После нешто више од 90 минута опуштеног веслања уз дружење у покушаје хватања ветра у импровизована једра од застастава, у договорено време стижемо на одредиште, где нас дочекује Дејан са породицом. Он прави видео-записе и фотографише нас за успомену на ову заиста озбиљну и захтевну авантуру.
И ако сте помислили да је ту крај, да је то све – опет сте се преварили, као и ја. Нисам могао ни да слутим шта нас тек чека. За почетак, пролазак испод масивних далековода, док високи напон зуји и пуцкета у жицама изнад наших глава. На прилазу објекту пролазимо поред римских камених плоча са натписима који су пронађени приликом копања темеља.
Тек када смо пришли улазу у објекат схватамо колико је хидроелектрана са преводницом колосална и почињемо да назиремо са којим инжењерским изазовима су се планери и пројектанти суочавали. На платоу затичемо ротор Капланове турбине спреман за ремонт. Сазнајемо да је тежак 360 тона, да је прецизност машинске обраде у трећу децималу и да у пуном капацитету снага воде ову невероватну масу ротира чак 70 пута у секунди. Иако сам све видео и присуствовао процесу, и даље су ми непојмљиве димензије, величине и логистика неопходна за опслуживање овако моћних постројења. Затим уочавамо огроман кран који манипулише деловима, а по потреби и целим турбинама. Тек на сугестију нашег домаћина и водича уочавамо покретна врата хангара који подсећа на обична гаражна врата, само гигантских димензија. Улазимо у зграду, лифтом се спуштамо четири нивоа и стижемо до простора намењеног пријему тура, где Вукашин наставља да нас фасцинира невероватним причама везаним за припреме, изградњу и сâм рад електране и преводнице. Док смо низом дугачких ходника прилазили горњем нивоу постројења са шест турбина, прошли смо поред преводнице која је због ремонта без воде и опет смо остали запањени габаритима саме грађевине и механизама за нивелисање нивоа воде. Док сам гледао фотографије и читао графиконе, дивљење инжењерском генију се из часа у час повећавало јер сам тек почео да назирем озбиљност и обим овог вишегодишњег подухвата чије благодати и дан-данас користимо и без којих би нам данашњи стил живота био тешко замислив. Када су садржаји занимљиви, перцепција о протоку времена се мења: као дланом о длан, прошло је више од 100 минута и дошло је време за растанак и полазак кући.
Заиста је пријало писати текст са намером да и читоци доживе бар делић авантуре. Док сам писао, поново сам проживљавао четири невероватна дана испуњена дружењем, авантуром, изазовима... Лични утисак је да је све трајало много дуже. И сад, после свега, још нисам начисто и још се питам да ли зона комфора престаје на почетку авантуре или авантура почиње на крају зоне комфора? Радује ме ово нерешено питање, јер се одговор можда крије баш у некој од наредних кајак/СУП авантура. ВИДИМО СЕ!
* Морам да споменем срдачност и љубазност људи које смо успут сретали. Сви су нас дочекали и испратили као род рођени и овом приликом им захваљујем у име екипе, као и у своје лично име. Породици Миковић из Панчева, Апартмани Тика у Голупцу, породица Велоић у Текији, Вукашин Радић, председник кајакашког клуба Текија и домаћин у обиласку преводнице и ХЕ Ђердап 1.
Нови
Сад
18.05.2025. Синиша Штетин
Коментари
Постави коментар